Praktični saveti i aktuelnosti u primeni poreskih propisa

понедељак, 20. фебруар 2017.

MESTO PROMETA USLUGA U SMISLU ZAKONA O POREZU NA DODATU VREDNOST - PRAVILA OD 01.04.2017. GODINE

Članom 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost ("Sl. glasnik RS" broj 108/16), u potpunosti je izmenjen član 12. Zakona o porezu na dodatu vrednost, kojim se određuje mesto prometa usluga, u smislu ovog zakona, kao i pravila za određivanje mesta prometa usluga.

Zakon o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost stupio je na snagu 01.01.2017. godine, ali se član 4. ovog zakona, odnosno izmenjeni član 12. Zakona o porezu na dodatu vrednost, u daljem teskstu: Zakon,  primenjuje od 01.04.2017. godine.

1.Određivanje poreskog obveznika za svrhu primene pravila o mestu prometa usluga


Izmenjenim član 12.stav 1 Zakona  propisano je da se ovim članom određuje   poreski obveznik isključivo za svrhu primene pravila o mestu prometa usluga.

Poreski obveznik za svrhe primene pravila za određivanje mesta prometa usluga, određuje se:


1. Kad uslugu pruža obveznik PDV-a, poreskim obveznikom smatra se:
  • svako lice koje obavlja delatnost kao trajnu aktivnost, bez obzira na cilj obavljanja te delatnosti;
  • pravna lica, državni organi, organi teritorijalne autonomije sa sedištem u RS;
  • strana pravna lica, državni organi, organi teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, registrovani za plaćanje poreza na potrošnju u državi u kojoj imaju sedište ( član 12. stav 3. Zakona).
2. .Kad uslugu pruža strano pravno lice koje u RS nije obveznik PDV-a, poreskim obveznikom smatra se:
  • svako lice koje obavlja delatnost kao trajnu aktivnost, bez obzira na cilj obavljanja te delatnosti;
  • pravna lica, državni organi, organi teritorijalne autonomije i lokalne samouprave (član 12. stav 3. Zakona).

2.Načela za određivanje mesta prometa usluga 


Načela za određivanje mesta prometa usluga, u situaciji kad je određen poreski obveznik, prema napred navedenim pravilima, su:

  • Ako se promet usluga vrši poreskom obvezniku, mestom prometa usluga smatra se mesto u kome primalac  usluga ima sedište ili stalnu poslovnu jedinicu, ako se promet usluga vrši stalnoj poslovnoj jedinici koja se ne nalazi u mestu u kojem primalac usluga ima sedište, odnosno mesto u kojem primalac usluga ima prebivalište ili boravište (član 12, stav 4. Zakona);
  • Ako se promet usluga vrši licu koje nije poreski obveznik, mestom prometa usluga smatra se mesto u kojem pružalac usluga ima sedište ili stalnu poslovnu jedinicu, ako se promet usluga vrši iz stalne poslovne jedinice koja se ne nalazi u mestu u kojem pružalac uluga ima sedište,  odnosno mesto u kojem pružalac usluga ima prebivalište ili boravište (član 12. stav 5. Zakona).

3. Izuzeci kod određivanja mesta prometa usluga - posebna pravila za određivanje mesta prometa usluga

Izuzetno od odredbi člana 12. stav 4. i 5. Zakona, za neke vrste usluga,  mesto prometa usluga se ne određuje u skladu sa načelima koja su napred navedena i definisana u citiranim odredbama zakona, već se za svaku tu vrstu usluga nedvosmisleno određuje šta se smatra mestom prometa usluga.

Izuzeci kod određivanja mesta prometa usluga su:
  • Usluge u vezi sa nepokretnostima, uključujući posredovanje kod prometa nepokretnosti (član 12.stav 6. tačka 1. Zakona) - mesto prometa usluga je mesto u kome se nalazi nepokretnost, nezavisno od toga kome se pruža usluga. Mesto prometa usluga kod prometa nepokretnosti biće detaljnije regulisano podzakonskim aktom, čije se donošenje očekuje.
  • Prevoz lica -mesto gde se obavlja prevoz (član 12. stav 6. tačka 2. Zakona), nezavisno od toga kome se pruža usluga;
  • Prevoz dobara licu koje nije poreski obveznik -mesto gde se obavlja prevoz , a ukoliko se prevoz obavlja i u Republici i u inostranstvu, odredbe ovog zakona primenjuju se samo na deo prevoza izvršen u Republici( član 12. stav 6. tačka 3. Zakona). Pod poreskim obveznikom, podrazumeva se poreski obveznik u smislu odredbi stava 4. i 5, Zakona. Ako se usluga prevoza dobara vrši poreskom obvezniku, mestom prometa usluge smatra se  mesto u kom primalac usluge  ima sedište, stalnu poslovnu jedinicu kojoj se pruža usluga, prebivalište ili boravište;

  • Mestom prometa usluga smatra se mesto gde su usluge pružene, ako se radi o:
  1. Uslugama koje se odnose na prisustvovanje kulturnim, umetničkim, sportskim, zabavnim ili sličnim događajima (sajmovi, izložbe i drugo), uključujući i pomoćne usluge u vezi sa prisustvovanjem  tim događajima, nezavisno od toga kome su pružene;
  2. Uslugama  organizatora kulturnih, umetničkih,sportskih i drugih događaja, pruženih licu koje nije poreski obveznik;
  3. Pomoćnim uslugama u vezi sa prevozom (utovar, istovar,pretovar i slično), pruženih licu koje nije poreski obveznik;
  4. Uslugama  procene pokretnih stvari, odnosno radova na pokretnim stvarima, ako su pružene licu koje nije poreski obveznik;
  5. Uslugama predaje jela i pića za konzumaciju na licu mesta, nezavisno od toga kome su pružene (član 12. stav 6. tačka 4. podtačka 1. do 5. Zakona).
 Mesto prometa ovih usluga biće regulisano detaljnije podzakonskim aktom, čije se donošenje očekuje

Ako se usluge organizatora događaja, pomoćne usluge u vezi sa prevozom, usluge procene pokretnih stvari i radova na pokretnim stvarima pružaju poreskom obvezniku, mesto prometa tih usluga smatra se mesto u kojem primalac usluga ima sedište, stalnu poslovnu jedinicu kojoj se pružaju usluge, prebivalište ili boravište.

  • Mestom prometa usluga za usluge iznajmljivanja prevoznih sredstava na kraći vremenski period, smatra se mesto u kome se prevozno sredstvo stvarno stavlja na korišćenje primaocu usluge, nezavisno od toga kome se pruža usluga (član 12. stav 6, tačka 5. Zakona);
  •  Mestom prometa usluga za usluge iznajmljivanja prevoznih sredstava na period koji se ne smatra kraćim vremenskim periodom, pruženih licu koje nije poreski obveznik, smatra se mesto u kome primalac usluge ima sedište,  prebivalište ili boravište (član 12. stav. 6. tačka 6. Zakona).
Ako se usluga iznajmljivanja prevoznih sredstava na period koji se ne smatra kraćim vremenskim periodom vrši licu koje je poreski obveznik - mestom prometa usluga smatra se mesto sedišta, poslovne jedinice, prebivališta ili boravišta primaoca usluga.

Kraćim vremenskim periodom smatra se neprekidni vremenski period koji nije duži od 30 dana, a ako se radi o plovilima, vremenski period koji nije duži od 90 dana.

Očekuje se donošenje podzakonskog akta kojim će se urediti šta se smatra prevoznim sredstvom za svrhu određivanja mesta prometa usluga.

  • Usluge pružene licu koje nije poreski obveznik, za koje se mesto prometa određuje prema mestu sedišta, prebivališta ili boravišta primaoca usluga (član 12. stav 6. tačka 7. Zakona), i to usluge:
  1. prenosa, ustupanja  i davanja na korišćenje autorskih i srodnih prava, prava na patente, licence, zaštitne znakove i drugo;
  2. oglašavanja;
  3. savetnika, inženjera, advokata, revizora i sl., kao i prevodilaca za usluge prevođenja, uključujući i prevođenje u pisanom obliku;
  4. obrade podataka i ustupanja, odnosno davanja informacija, uključujući informacije o poslovnim postupcima i iskustvu;
  5. preuzimanje obaveze da se u potpunosti ili delimično odustane od obavljanja neke delatnosti ili korišćenja nekog prava, navedenih u okviru određivanja usluga iz člana 22. stav. 6. tačka 7. Zakona; 
  6. bankarskog i finansijskog poslovanja i poslovanja u oblasti osiguranja, uključujući i reosiguranje, osim iznajmljivanja sefova;
  7. stavljanja na raspolaganje osoblja;
  8. iznajmljivanje pokretnih stvari, osim prevoznih sredstava;
  9. omogućavanje pristupa mreži prirodnog gasa, mreži za prenos električne energije i mreži za grejanje, odnosno hlađenje, transporta i distribucije putem tih mreža, kao i drugih usluga koje su neposredno povezane sa tim uslugama;
  10. telekomunikacija;
  11. radijskog i televizijskog emitovanja;
  12. pruženih elektronskim putem.
  • Usluge posredovanja kod prometa dobara ili usluga:
  1. koje se pružaju licu koje nije poreski obveznik - mesto u kojem je izvršen promet dobara ili usluga koje su predmet posredovanja;
  2. koje se pružaju poreskom obvezniku (osim onih koje se odnose na usluge povezane sa nepokretnostima) - mesto u kojem primalac ima sedište, stalnu poslovnu jedinicu, prebivalište ili boravište (član 12. stav 7. Zakona).

среда, 01. фебруар 2017.

REFUNDACIJA (POVRAĆAJ) PDV-a ZA KUPLJENU HRANU I OPREMU ZA BEBE

Odredbama člana 9. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost  (Sl. glasnik RS" broj 108/16), propisano je da se briše član 56. Zakona o porezu na dodatu vrednost ("Sl. glasnik RS" broj 84/04...83/15), a da se navedena odredba primenjuje od dana početka primene Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, kojim se uređuje jednokratna isplata novčanih sredstava na ime kupovine hrane i opreme za bebe.

Odredbama člana 12. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost, propisano je pravo na refundaciju PDV-a za kupljenu hranu i opremu za bebe  koja je nabavljena do dana početka primene Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, a kojima se propisuje jednokratna isplata novčanih sredstava na ime kupovine opreme za bebe, ostvaruje se u skladu sa članom 56b Zakona o porezu na dodatu vrednost ("Sl. glasnik RS" broj 84/04...83/15).

Dakle, ukidanje prava na refundaciju PDV-a za kupljenu hranu i opremu za bebe stupiće na snagu tek kada se usvoji Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom, koji je u nadležnosti Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Kako još uvek nije usvojen novi tekst Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, koji treba da predvidi novu, jednokratnu meru, u vidu novčane pomoći roditeljima novorođene dece, a koja ima svrhu da "zameni" pravo roditelja na refundaciju PDV-a za kupljenu hranu i opremu za bebe, jer se ova mera u praksi pokazala skupom za administriranje, a propisani cenzusi za ostvarivanje prava na istu dovodili su do nepravičnosti, a, često, i do diskriminacije.

Podsećamo, pravo na refundaciju PDV-a za kupljenu hranu i opremu za bebe imaju roditelji, odnosno usvojitelji, odnosno staratelji, deteta starosti do dve godine. Ukupan neto prihod roditelja, odnosno staratelja bebe u godini koja prethodi godini u kojoj se podnosi zahtev iz stava 1. ovog člana treba da bude u iznosu manjem od 1.028.970,29  dinara i da je ukupna imovina roditelja, odnosno staratelja bebe na koju se plaća porez na imovinu u skladu sa propisima kojima se uređuju porezi na imovinu manja od 25.081.150,62 dinara. Ovi iznosi sklađuju se godišnjim indeksom potrošačkih cena u kalendarskoj godini koja prethodi godini u kojoj se usklađivanje vrši, prema podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike.



Uočava se da je cenzus za prihode veoma nizak, odnosno ispod dve prosečne zarade u Republici Srbiji, iz čega proizilazi da porodica u kojoj su oba roditelja zaposlena, pa i sa primanjima manjim od prosečnih, teško može da ostvari ovo pravo. S druge strane, cenzus za imovinu je prilično visok. Primera radi, vrednost jednog prosečnog stana ili kuće u unutrašnjosti, retko prelazi vrednost od 3.000.000 dinara. Zbog ovako postavljenih cenzusa, u praksi se dešavalo da podstanarske porodice, ali, u kojima, gle čuda, oba roditelja rade, ovo pravo ne ostvare, dok su ga ostvarivale porodice koje u svom vlasništvu imaju po nekoliko stanova, ali, Bože moj, nemaju prihoda!


Roditeljima, odnosno starateljima ili usvojiteljima, pripada pravo na refundaciju PDV-a za kupljenu hranu i opremu za bebe, do iznosa od 75.029,08 dinara, od čega 42.873,76 dinara u prvoj godini starosti bebe, a, 32.155,32  dinara, u drugoj godini. Ovi iznosi usklađuju se godišnjim indeksom potrošačkih cena u kalendarskoj godini koja prethodi godini u kojoj se usklađivanje vrši, prema podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike.


 Hranom i opremom za bebe iz stava 1. ovog člana smatraju se:
1) mleko za odojčad;
2) kašice;
3) krevetac;
4) kolica;
5) stolica za hranjenje;
6) stolica za kola;
7) pelene.

Zahtev za refundaciju podnosi se Filijali Poreske uprave, prema mestu prebivališta roditelja koji podnosi zahtev.  Uz zahtev se podnose original fiskalni računi, fotokopije fiskalnih računa i spcifikacija fiskalnih računa. Uz zahtev nije potrebno podnositi druge dokaze, kao što su uverenja o primanjima ili imovini, izvode iz matičnih knjiga i sl.

Nadležna Filijala Poreske uprave, dužna je da po zahtevu donese rešenje u roku od 30 dana od dana predaje zahteva.

Zahtev za refundaciju PDV-a za kupljenu hranu i opremu za bebe u drugom polugodištu 2016. godine, kao i do dana podnošenja zahteva, podnosi se u periodu od 01. do 17.02. 2017. godine.

Fisklane račune treba čuvati i nakon ovog perioda jer se ne zna kada će novi Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom biti usvojen.

среда, 14. децембар 2016.

LIČNA ZARADA PREDUZETNIKA

Odredbama člana 33a Zakona o porezu na dohodak građana ("Sl. glasnik RS broj 24/01...112/15 ), u daljem tekstu: Zakon o porezu na dohodak, predviđena je mogućnost da se preduzetnik koji porez na prihod od samostalne delatnosti plaća prema stvarno ostvarenom prihodu, opredeli za isplatu lične zarade.

Ličnom zaradom smatra se novčani iznos koji preduzetnik isplati i evidentira u poslovnim knjigama kao svoje mesečno lično primanje, uvećan za pripadajuće obaveze iz zarade.

Preduzetnik koji se opredelio za isplatu lične zarade, dužan je da o tome dostavi pisano obaveštenje organizacionoj jedinici Poreske uprave, nadležnoj prema mestu sedišta radnje, najkasnije do 15. decembra tekuće godine, za period od 01. januara. naredne godine. 

Preduzetnik koji se opredelio da isplaćuje ličnu zaradu i da na taj način plača doprinose za obavezno socijalno osiguranje, ovo opredeljenje ne može menjati tokom poreskog perioda. 

Ako se obveznik opredeli da prestane sa isplatom lične zarade, dužan je da o tome u pisanom obliku obavesti poreski organ, najkasnije do 15. decembra tekuće godine, za period od 01. januara naredne godine. U tom slučaju obveznik nije dužan da u narednoj fiskalnoj godini vrši isplatu lične zarade, što znači da u poreskoj prijavi PPDG-1S, iskazuje podatke koji su od značaja za utvrđivanje doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.

Preduzetnik koji u toku godine otpočne sa obavljanjem delatnosti, obaveštenje o isplati lične zarade podnosi u roku od 15 dana od dana početka obavljanja delatnosti, shodno članu 94. stav 1. Zakona. 

Preduzetnici koji su u tekućoj godini paušalno oporezovani, a koji će u sledećoj fiskalnoj godini plaćati porez na prihod od samostalne delatnosti prema stvarnom prihodu ( jer je došlo do značajnih promena u poslovanju preduzetnika koji isključuju pravo na paušalno oporezivanje, ili iz drugih razloga), a koji su dužni da najkasnije  do 31. januara  godine za koju se utvrđuje porez podnesu poresku prijavu na obrascu PPDG-1S, ukoliko imaju nameru da isplaćuju ličnu zaradu, dužni su da obaveštenje o isplati lične zarade dostave nadležnom poreskom organu najkasnije do 15. decembra tekuće godine. S tim u vezi, korisno je napomenuti da preduzetnici koji u toku fiskalne godine promene način oporezivanja, odnosno sa paušalnog oporezivanja pređu na oporezivanje prema stvarnom prihodu,npr. zbog evidentiranja u sistem PDV-a,  u toj godini ne mogu da vrše isplatu lične zarade.

Zakonom nije definisano kako i na koji način preduzetnik opredeljuje sam iznos lične zarade. Mišljenja smo da taj iznos opredeljuje sam preduzetnik i o tome donosi Odluku, na osnovu rezultata svog poslovanja. U tom smislu, smatramo da ne postoji smetnja da se taj iznos menja od meseca do meseca, u zavisnosti od rezltata poslovanja i raspoloživih sredstava.

Prilikom isplate lične zarade plaća se porez na zarade po stopi od 10% i doprinosi za obavezno socijalno osiguranje. Plaćaju se sva tri doprinosa, osim ako preduzetnik  ne obavlja samostalnu delatnost iz radnog odnosa, kada se plaća samo doprinos za PIO, po stopi od 26%.

Prema odredbi člana 22 stav 1. tačka 1. . Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje,,("Sl. glasnik RS" broj 84/01...84/01...5/16), u daljem tekstu:Zakon o doprinosima, osnovica doprinosa za preduzetnike je mesečni iznos lične  zarade, u skladu sa zakonom kojim se uređuje porez na dohodak građana.

Prema odredbi stava 2. citiranog člana Zakona o doprinosima, ako preduzetnik isplaćuje ličnu zaradu osnovica doprinosa utvrđuje se u skladu sa članom 13.stav 2. i 3. ovog Zakona. 

Odredbama člana 13. stav 2. i 3. Zakona o doprinosima  uređuje se osnovica doprinosa za obavezno socijalno osiguranje prilikom isplate zarade, iz čega proizilazi da je osnovica za obračun doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, prilikom isplate lične zarade, isplaćeni iznos lične zarade, bez umenjenja za iznos poreskog osolobođenja propisanog u članu 15a stav 2. Zakona o porezu na dohodak građana. 

Prema odredbi člana 36. stav 1. Zakona o doprinosima, osnovica za obračun doprinosa ne može biti niža od najniže mesečne osnovice doprinosa. Prema stavu 2. istog člana, ako je osnovica za obračun doprinosa propisana ovim zakonom, niža od najniže mesečne osnovice za obračun doprinosa, obračun doprinosa se vrši na najnižu osnovicu. Dakle, ukoliko je isplaćeni iznos lične zarade niži od zakonom propisane najniže osnovice za obračun i plaćanje doprinosa, obračun doprinosa vrši se na iznos najniže osnovice. 

Kad je period za koji se obračunava doprinos kraći od mesec dana, a ispunjeni su uslovi za primenu najniže mesečne osnovice za plaćanje doprinosa, obračun doprinosa vrši se na srazmeran iznos najniže mesečne osnovice za plačanje doprinosa, saglasno članu 31. stav. 1. Zakona o doprinosima.

Srazmerni iznos najniže mesečne osnovice doprinosa utvrđuje se od najniže mesečne osnovice doprinosa srazmerno broju dana, odnosno broju časova rada u mesecu  za koji postoji obaveza obračuna doprinosa, saglasno članu 31. stav. 3. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje.

Prilikom isplate lične zarade preduzetnika, takođe se poštuju odredbe zakona koje se odnose na najviši iznos osnovice za obračun doprinosa, saglasno članu 41., 42. i 43. Zakona o doprinosima, što znači da prilikom isplate lične zarade preduzetnika, osnovica za obračun doprinosa ne može biti veća od zakonom propisane najviše osnovice za obračun i plaćanej doprinosa.

Na isplatu lične zarade  primenjuju se i  odredbe člana 51. Zakona o doprinosima, što znači da se prilikom isplate lične zarade, doprinosi obračunavaju po propisima koji važe na dan isplate prihoda, što podrazumeva i iznos najniže i najviše osnovice koji važi na dan isplate. Takođe, ukoliko preduzetnik ne isplati ličnu zaradu, dužan je da, najkasnije do poslednjeg dana u mesecu, za prethodni mesec, obračuna i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, na važeći iznos najniže mesečne osnovice doprinosa.

Pre isplate lične zarade podnosi se poreska prijava na obrascu PPP PD. Šifra vrste prihoda formira se koristeći OVP 106- lična zarada preduzetnika.








четвртак, 03. новембар 2016.

OSTVARIVANJE PRAVA NA OLAKŠICE ZA ZAPOŠLJAVANJE NOVIH LICA KAD JE UGOVOR O RADU ZAKLJUČEN NA ODREĐENO VREME

U ovom postu nećemo se detaljno baviti pravom na povraćaj dela plaćenih poreza i doprinosa  za novozaposlena lica,  u skladu sa Zakonom o porezu na dohodak građana i Zakonom o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, jer smo tu temu detaljno obradili OVDE.

 Jedno od najspornijih pitanja, tokom celog perioda primene zakonskih odredbi kojim je regulisano pravo na ove subvencije, a zbog kojeg su, u proteklom periodu, mnogi poslodavci izgubili pravo na olakšice, bila je situacija u kojoj je lice za koje se koristi subvencija zaposleno na određeno vreme, a koje, i nakon isteka roka na koji je zasnovan radni odnos na određeno vreme, nastavlja da radi kod istog poslodavca, bilo na određeno, bilo na neodređeno vreme.

Od samog početka, stav Poreske uprave je bio da se nakon isteka roka na koji je prvi put zasnovan radni odnos na određeno vreme, ne može nastaviti sa korišćenjem olakšica, pa i u slučaju kad je novi ugovor o radu zaključen sledećeg dana po isteku prethodnog ugovora o radu. Naime, Poreska uprava je stajala na stanovištu da nije ispunjen jedan od uslova koje je Zakon propisao; da je lice za koje se traži subvenicja bilo evidentirano kao nezaposleno kod Nacionalne službe za zapošljavanje, najmanje šest meseci pre zasnivanja radnog odnosa, odnosno tri meseca, ako se radi o pripravniku.

U vezi sa spornom situacijom, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i Ministarstvo finansija, dali su oprečna mišljenja.

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja svojim Mišljenjem broj  011-00-1029/2015-02 od  16. novembra 2015. godine, zauzima sledeći stav: "Ugovorom o radu kojim se zasniva radni odnos utvrđuje se i trajanje radnog odnosa (na neodređeno ili određeno vreme). Ako se radi o ugovoru o radu na određeno vreme, trajanje ugovora o radu je unapred ograničeno, a saglasno članu 175. tačka 1. Zakona o radu, zaposlenom prestaje radni odnos istekom roka na koji je radni odnos na određeno vreme zasnovan.

Novi ugovor o radu na određeno vreme sa istim ili drugim zaposlenimm na istim ili drugim poslovima predstavlja novi radni odnos, nezavisno da li je radni odnos zasnovan odmah narednog dana od dana prestanka prethodno zasnovanog radnog odnosa.

Rok od 30 dana iz člana 37. stav 3. Zakona o radu utvrđen je samo sa aspekta ograničenja zaključivanja više  ugovora o radu na određeno vreme, te se razmak između dva ugovora o radu na određeno vreme sa istim zaposlenima, koji je kraći od 30 dana, iako se ne smatra radnim odnosom, računa u rok od 24 meseca koji je maksimalni period za koji može da se zasnuje jedan ili više ugovora o radu na određeno vreme sa istim zaposlenim,


Iako Zakonom o radu nije izričito propisano u članu 171. smatramo da se radni odnos zasnovan na određeno vreme može produžavati aneksom ugovora o radu, u okviru maksimalnog roka utvrđenog u članu 37. stav 2. Zakona o radu. U ovom slučaju obezbeđuje se kontinuitet radnog odnosa zasnovanog ugovorom o radu koji je proužen aneksom a koji je sastavni deo tog ugovora"

Oslanjajući se na napred navedeno Mišljenje Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Ministarstvo finansija je dalo Mišljenje broj 011-00-308/2015 od 08.10.2015. godine i  Mišljenje broj 011-00-1274/2015-04 od 17.12.2015. godine, kojima je stalo na stanovište da ukoliko radni odnos na određeno vreme nije produžen aneksom ugovora o radu, povraćaj dela plaćenih poreza i doprinosa se može ostvariti samo za vreme trajanja prvog ugovora o radu. U slučaju da isto lice nastavi da radi kod istog poslodavca, zaključenjem novog ugovora o radu, bez obzira što faktičkog prekida u radu nije bilo, povraćaj dela plaćenih poreza i doprinosa za vreme trajanja tog novog ugovora o radu se ne može ostvariti, jer nije ispunjen uslov da je lice bilo evidentirano kao nezaposleno najmanje 6 meseci pre zasnivanja radnog odnosa. Nasuprot tome, ako je radni odnos produžen aneksom ugovora o radu, to se ne smatra novim radnim odnosom, pa se ovaj uslov (6 meseci na evidenciji nezaposlenih lica) ceni u odnosu na datum zakljulčenja ugovora o radu a ne u odnosu na datum zaključenja aneksa ugovora o radu, te poslodavac ima pravo na povraćaj dela plaćenih poreza i doprinosa, i za vreme trajanja radnog odnosa koji je produžen aneksom ugovora o radu.

U nastavku citiramo deo iz Mišljenja Ministarstva finansija  broj 011-00-308/2015 od 08.10.2015. godine:
"...Imajući u vidu navedeno, kako je poslodavac zasnovao radni odnos sa novozaposlenim licem tako što je zaključio ugovor o radu na određeno vreme u trajanju od tri meseca, sa probnim radom u istom tom periodu i kako su bili ispunjeni uslovi iz člana 21v ZPDG i člana 45. ZDOSO, u navedenom periodu mogao je da koristi pravo na povraćaj dela plaćenih poreza i doprinosa na zaradu za to novozaposleno lice. Prestankom radnog odnosa istekom roka na koji je zaključen ugovor o radu na određeno vreme gubi se pravo poslodavca na dalje korišćenje olakšice za to novozaposleno lice. Okolnost da je, u konkretnom slučaju, narednog dana po prestanku radnog odnosa na određeno vreme zasnovan radni odnos između istog poslodavca i zaposlenog zaključenjem novog ugovora o radu, ali, ovoga puta, na neodređeno vreme, ne omogućava nastavak korišćenja olakšice imajuči u vidu da se jedan od zakonom propisanih uslova za korišćenje olakšica odnosi na period za koji lice mora da bude prijavljeno kao nezaposleno kod Nacionalne službe za zapošljavanje. To znači da je lice pre zasnivanja radnog odnosa trebalo bez prekida da bude prijavljeno kod Nacionalne službe za zapošljavanje kao nezaposleno lice najmanje šest meseci, što u konkretnom slučaju nije ispunjeno."

Međutim, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja svojim Mišljenjem broj 414-00-8/
-24/2 od 28. marta 2016. godine, zauzima potpuno drugačiji stav u odnosu na svoje prethodno, napred citirano Mišljenje, ističući "...da kada poslodavac inicijalno zasnuje sa zaposlenim radni odnos na određeno vreme i nakon isteka tog ugovornog odnosa zaključi novi ugovor o radu ili aneksira isti na određeno ili neodređeno vreme , bez dana prekida, u tom slučaju postoji kontinuitet osiguranja tog lica i poslodavac ne treba ponovo da dokazuje ispunjenost uslova koji se odnosi na zahtev da se lice nalazi na evidenciji nezaposlenih kod Nacionalne službe za zapošljavanje s obzirom da je taj uslov već ispunio prilikom zasnivanja radnog odnosa odnosno uključivanja u osiguranje, na početku procesa."

S tim u vezi, Ministarstvo finansija je u svom Objašnjenju broj 112-01-200/2016-04 od 01.04.2016. godine, potvrdio ovakav stav: "Saglasno navedenom, poslodavac koji prema članu 21v i 21d ZPDG i članu 45. i 45v ZDOSO zasnuje radni odnos sa novozaposlenim licem tako što zaključi ugovor o radu  na određeno vreme i po prestanku radnog odnosa na određeno vreme sa istim licem zasnuje radni odnos zaključenjem novog ugovora o radu ima pravo da nastavi sa korišćenjem olakšice s obzirom da postoji kontinuitet osiguranja tog lica i da poslodavac za isto lice ne treba ponovo da dokazuje ispunjenost uslova koji se odnosi na zahtev da se lice prethodno nalazi na evidenciji nezaposlenih kod Nacionalne službe za zapošljavanje, obzirom da je taj uslov već ispunjen prilikom zasnivanja radnog odnosa, odnosno uključivanja zaposlenog u osiguranje."

Imajući u vidu da su, za Poresku upravu, Mišljenja Ministarstva finansija obavezujuća, proizilazi da će u napred navedenim situacijama Poreska uprava vršiti povraćaj dela plaćenih poreza i doprinosa. Smatramo da su nova Mišljenja mnogo više u skladu sa fuhom zakona i ciljem koji se konkretnim normama želeo postići, pa ipak,  postavlja se pitanje: čemu ovolika i ovakva protivrečenost u stavovima resornih Ministarstava i na koji način ovakva praksa doprinosi pravnoj sigurnosti, uspostavljanju i održanju pravne države i stvaranju povoljnog poslovnog ambijenta, izgradnji poverenja između građana i institucija i da li se ovakovom praksom i dijemetralno suprotnim postupanjem, u potpuno istoj činjeničnoj situaciji, krši ustavno načelo jednakosti građana i pravnih subjekata pred zakonom?

Recite nam i Vi šta mislite na ovu temu. Zanima nas!

четвртак, 29. септембар 2016.

ZAPOŠLJAVANJE INVALIDA SA ASPEKTA ZAKONA O PROFESIONALNOJ REHABILITACIJI I ZAPOŠLJAVANJU OSOBA SA INVALIDITETOM

Obaveza zapošljavanja određenog broja osoba sa invaliditetom u naš pravni sistem uvedena je Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, koji je Narodna Skupština Republike Srbije usvojila na sednici od 13. maja 2013. godine, a koji je objavljen  u "Službenom glasniku RS" broj 39/2009. Osnovni tekst ovog Zakona na snazi je i u primeni od 23.05.2009. godine, osim odredbi člana 24. i 29, koji su u primeni od 24.05.2010. godine,

Upravo, odredbama člana 24. st. 1.. ovog Zakona propisana je obaveza  poslodavaca, koji imaju više od 20 zaposlenih, da zaposle određeni broj lica sa invaliditetom.

Stavom 2. istog člana propisano je da je poslodavac koji ima od 20 do 49 zaposlenih  dužan da u radnom odnosu ima 1 osobu sa invaliditetom.

Stavom 3. istog člana propisano je da je poslodavac koji ima više od 50 zaposlenih dužan da u radnom odnosu ima najmanje 2 osobe sa invaliditetom, i na svakih narednih započetih 50 zaposlenih, po jednu osobu sa invaliditetom.

Članom 26. Zakona propisano je da novoosnovani poslodavac nema obavezu zapošljavanja lica sa invaliditetom, u trajanju od 24 meseca, od dana osnivanja.

Iz napred citiranih odredbi Zakona,  proizilazi da je, počev od 23.05.2010. godine, svaki poslodavac koji ima više od 20 zaposlenih, osim novoosnovanog poslodavca, dužan da u radnom odnosu ima određen broj osoba sa invaliditetom.

Način praćenja izvršavanja obaveze zapošljavanja osoba sa invaliditetom i način dokazivanja izvršavanja te obaveze bliže su regulisani podzakonskim aktima, od kojih je najznačajniji Pravilnik o načinu izvršavanja obaveze zapošljavanja osoba sa invaliditetom i načinu dokazivanja izvršavanja te obaveze ("Sl. glasnik RS" broj 33/10, 48/10 i 113/13 -ispravka), u daljem tekstu: Pravilnik.

Prama članu 2. st. 1. Pravilnika, poslodavcem se, u smislu ovog zakona, smatra  domaće ili strano pravno lice koje ima najmanje 20 zaposlenih lica i ne smatra se novoosnovanim poslodavcem, kao i Republika Srbija za zaposlene u državnim organima, autonomna pokrajina za zaposlene u pokrajinskim organima i jedinica lokalne samouprave za zaposlene u organima jedinica lokalne samouprave.

Zaposlenim licem smatra se lice koje je u radnom odnosu, u skladu sa propisima o radu i kao takvo je prijavljeno nadležnim organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja, saglasno članu 2. stav. 2. Pravilnika. Iz navedenog proizilazi da je zaključivanje ugovora o radu sa invalidnim licem jedini način radnog angažovanja ovakvih lica a koji se može smatrati izvršenjem obaveze  zapošljavanja lica sa invaliditetom.

Osoba sa invaliditetom  jeste lice koje ima status osobe sa invaliditetom, u skladu sa Zakonom, odnosno svako lice koje je već steklo status osobe sa invaliditetom kao i lice kome se izvrši procena radne sposobnosti i mogućnosti zaposlenja ili održavanja zaposlenja i na taj način stekne status osobe sa invaliditetom, u skladu sa Zakonom, saglasno članu 3. Pravilnika. U vezi sa pitanjem koja osoba se smatra osobom sa invaliditetom, treba reći da su osobe sa invaliditetom  osobe koje imaju utvrđen stepen invalidnosti  u smilu propisa o penzijsko-invalidskom osiguranju, tzv. druga i treće kategorija invalidnosti, odnosno lica sa preostalom radnom sposobnošću,  ratni vojni invalidi,  mirnodopski vojni invalidi, civilni invalidi rata, lica kojima je izvršena kategorizacija odnosno utvrđena invalidnost, u skladu sa zakonom, kao i lica kojima se, u skladu sa Zakonom, proceni radna sposobnost saglasno kojoj imaju mogućnost zaposlenja ili održanja zaposlenja, odnosno radnog angažovanja.

Procenu radne sposobnosti, u smislu ovog zakona, vrši Nacionalna služba za zapošljavanje, na osnovu zahteva.

Prema članu 4. Pravilnika, odnos ukupnog broja zaposlenih kod poslodavca i broja zaposlenih lica sa invaliditetom posmatra se sa stanjem na kalendarski poslednji dan u mesecu, ukoliko u tom mesecu  poslodavac nije smanjivao broj zaposlenih osoba sa invaliditetom u odnosu na minimum utvrđene obaveze zapošljavanja osoba sa invaliditetom.

Obaveza zapošljavanja osoba sa invaliditetom izvršena je i onda kada poslodavac zaposli osobu koja je podnela zahtev za procenu radne sposobnosti i mogućnosti zaposlenja ili održanja zaposlenja, a saglasno članu 5. Pravilnika. Po okončanju postupka procene radne sposobnosti tog lica, moguće su dve situacije:

 1) Procenom je utvrđeno da to lice ima određeni stepen invalidnosti ali da postoji mogućnost radnog angažovanja na određenim poslovima. U tom slučaju smatra se da je  poslodavac izvršio obavezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom od momenta ponošenja zahteva za procenu


2) Procenom je utvrđeno da  se na radi o osobi sa invaliditetom, zbog čega ne stiče status osobe sa invaliditetom. U tom slučaju poslodavac izvrešava obavezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom  u mesecu u kome je završen postupak procene, za ceo period u kome se smatralo da je obavezu izvršio, odnosno za period od dana podnošenja zahteva do završetka postupka procene.

Odredbama člana 26. Zakona  propisano je  da je poslodavac koji ne zaposli osobu sa invaliditetom u skladu sa članom 24. ovog zakona dužan  da uplati iznos od 50% prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike za svaku osobu sa invaliditetom koju nije zaposlio.

Uplata ovih sredstava vrši se na mesečnom nivou na uplatni račun budžeta Republike Srbije broj 840-745126843-22, a sredstva pripadaju Budžetskom fondu za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom.

Obaveza zapošljavanja osoba sa invaliditetom može se izvršiti  i izvršenjem finansijske obaveze iz ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji, kupovini proizvoda ilu vršenju usluga, sa preduzećem za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, u vrednosti od 20 prosečnih zarada po zaposlenom u Republici Srbiji, prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike, u momentu zaključenja ugovora. Na ovaj način poslodavac izvršava obavezu zapošljavanja za jednu osobu sa invaliditetom, koju je dužan da zaposli, u periodu od 12 meseci od dana izvršenja obaveze, odnosno na godišnjem nivou.

Republika Srbija, kao poslodavac za indirektne i direktne budzetske korisnike kojima se sredstva za plate obezbeđuju u budžetu Republike Srbije, izvršava obavezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom  opredeljivanjem sredstava u budžetu za tekuću godinu za namene subvencija zarada osoba sa invaliditetom zaposlenih u preduzećima za zapošljavanje i profesionalnu rehabilitaciju osoba sa invaliditetom, za poboljšanje uslova rada,  za unapređenje proizvodnih programa i u druge svrhe, u skladu sa Zakonom.

Spisak korisnika javnih sredstava direktnih i indirektnih budžetskih korisnika po grupama evidentiran je Pravilnikom o spisku korisnika javnih sredstava, koji se donosi za svaku budžetsku godinu.

Kontrolu izvršavanje obaveze zapošljavanja osoba sa invaliditetom uplatom iznosa od 50%  prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji, u Budžetski fond za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, vrši Poreska uprava.

Izvršenje obaveze zapošljavanja osoba sa invaliditetom dokazuje se dostavljanjem obrazca IOSI - Izveštaj o izvršenju baveze zapošljavanja osoba sa invaliditetom, organizacionoj jedinici Poreske uprave, nadležnoj prema sedištu poslodavca.

Obrazac IOSI podnosi se do 05. u mesecu, za svaki prethodni mesec. Iako je Pravilnikom predviđena mogućnost podnošenja ovog obrasca i elektronskim putem, za sada se on podnosi isključivo u  papirnoj formi, jer nisu obezbešeni tehnički preduslovi za podnošenje u elekronskoj formi.

U obrzac IOSI unose se podaci koji se odnose  :

1) na poslodavca, odnosno naziv ili ime i prezime, mesto  ulica i broj, PIB ili JMBG, matični broj, šifra delatnosti i nazanaka da li se radi o direktnom ili indirektnom budžetskom korisniku;

2) nadležnu Filijalu Poreske uprave i datum prijema;

3) ukupan broj zaposlenih kod poslodavca uzimajući u obzir sve organizacione jedinice i obavezan broj zaposlenih psoba sa invaliditetom, na kalendarski poslednji dan u mesecu;

4) način izvršenja obaveze zapošljavanja osoba sa invaliditetom, odnosno ukupan broj zaposlenih osoba sa invaliditetom na kalendarski poslednji dan u mesecu, uplatom sredstava na račun Budžetskog fonda  za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, ( broj osoba sa invaliditetom i iznos sredstava), izvršenje finansijske obaveze iz ugovora o poslovno tehničkoj saradnji, kupovini proizvoda iliu vršenju usluga sa  preduzećem za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, ( broj osoba sa invaliditetom, iznos sredstava i broj i datum ugovora);

5) mesto i datum predaje Obrasca IOSI, potpis lica koje je popunilo obrazac, potpis i overu od strane odgovornog lica.

Poslodavac je dužan da u svoj poslovno-finansijskoj dokumentaciji a radi obezbeđivanja dokazivanja i kontrole izvršenja obaveze zapošljavanja osoba sa invaliditetom, čuva svu  relevantnu dokumentaciju, kao što su ugovor o radu, prijava na socijalno osiguranje, dokaz o uplati sredstava u Budžetski fond, ugovor sa preduzećem za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom i dokaz o izvršenju obaveza iz istog, dokaz o podnetom zahtevu za procenu radne sposobnosti zaposlenog, dokumentaciju kojom se zaposlenom utvrđuje status osobe sa invaliditetom i drugu dokumentaciju koja ima značaja za izvršenje navedene obaveze.

Napred navedenu dokumentaciju posodavac je dužan da dostavi Poreskoj upravi, na njen zahtev.

четвртак, 11. август 2016.

GODIŠNJI ODMOR

Odredbama člana 58 do 76. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS" broj 24/05..75/14), u daljem tekstu: Zakon, regulisano je pravo zaposlenog na godišnji odmor. Ove odredbe Zakona  su imperativnog karaktera, u smislu da je Zakonom utvrđen minimum prava koje poslodavac mora da ispoštuje. Ostvarivanje prava u obimu većem od Zakonom propisanog, prepušteno je ugovoranju između zaposlenih i poslodavaca, putem kolektivnih ugovora, opšteg akta poslodavca i ugovora o radu. Imajući u vidu da je Zakon o radu sistemski, krovni zakon za oblast radnih odnosa i prava i obaveza iz radnog odnosa, treba naglasiti da je ova oblast regulisana i nizom posebnih zakona, koji se primenjuju na određeni krug lica, koji je tim, posebnim zakonom, definisan. Neki od tih zakona su: Zakon o državnim službenicima, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji, Zakon o radnim odnosima u državnim organima, Zakon o policiji, itd. Ovim zakonima, pravo na godišnji odmor, može biti delimično regulisano drugačije u odnosu na Zakon o radu, s tim, što se u pogledu minimuma prava, uvek primenjuje Zakon o radu.


1.Sticanje prava na godišnji odmor


Prema odredbi člana 68. stav 2. Zakona, zaposleni stiče pravo na korišćenje godišnjeg odmora u kalendarskoj godini posle mesec dana neprekidnog rada od dana zasnivanja radnog odnosa kod poslodavca.

Prema stavu 3. istog člana, pod neprekidnim radom smatra se i vreme privremene sprečenosti za rad, u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju (bolovanje) i odsustva sa rada uz naknadu zarade (plaćeno odsustvo).

Prema stavu 4. istog člana, zaposleni ne može da se odrekne prava na godišnji odmor, niti mu st to pravo može uskratiti ili zameniti novčanom naknadom, osim u slučaju prestanka radnog odnosa, u skladu sa ovim zakonom.

Iz ove odredbe proizilazi da pravo na naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora ostvaruju samo lica kojima je prestao radni odnos, čime se ova odredba u mnogome razlikuje u odnosu na ranije zakonsko rešenje, koje je predviđalo mogućnost naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora, kako za lica kojima je prestao radni odnos, tako i za lica koja su još uvek u radnom odnosu, s tim, što je neophodan uslov za ostvarivanje ovog prava bilo postojanje krivice poslodavca za nekorišćenje godišnjeg odmora.

Podrazumeva se da pravo na naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora ostvaruje samo za neiskorišćeni godišnjji odmor  koji zaposleni ima pravo da koristi u trenutku prestanka radnog odnosa. Tako, na primer, zaposleni kome je prestao radni odnos u junu 2016. godine i  koji je tokom cele 2015. godine  bio odustan sa rada zbog privremene sprečenosti za rad i zbog toga nije iskoristio drugi deo godišnjeg odmora za 2014. godinu, niti je započeo korišćenje godišnjeg odmora za 2015. godinu, nema pravo na naknadu štete za neiskorišćeni drugi deo godišnjeg odmora za 2014. godinu, kao ni za prvi deo godišnjeg odmora za 2015. godinu. Prema Mišljenju Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, broj  07-00-2167/2015-02 od 22.12.2015. godine, u ovakvom slučaju, zaposleni bi imao pravo na naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora, za drugi deo odmora za 2015. godinu i za srazmeran deo godišnjeg odmora za 2016. godinu.

2.Dužina godišnjeg odmora

Prema članu 69. Zakona, u svakoj kalendarskoj godini zaposleni ima pravo na godišnji odmor u trajanju utvrđenom opštim aktom poslodavca i ugovorom o radu, a najmanje 20 radnih dana.

Dužina godišnjeg odmora utvrđuje se tako što se zakonski minimum od 20 radnih dana uvećava na osnovu kriterijuma koji su propisani  odnosno utvrđeni u opštem aktu poslodavca ili ugovoru o radu, kao što su: doprinos na radu, uslovi rada, radno iskustvo, stručna sprema zaposlenog i sl.

Iz napred citiranih odredbi Zakona može se zaključiti da je 20 radnih dana godišnjeg odmora zakonski minimum za svakog zaposlenog koji je ostvario pravo na pun godišnji odmor. Kriterijumi na osnovu kojih zaposleni ostvaruje pravo na godišnji odmor u trajanju dužem od zakonskog minimuma definišu  se u opštem aktu poslodavca i ugovoru o radu. Preporuka je da ovi kriterijumi budu sastavni deo ugovora o radu, bez obzira na to koliko su precizno definisani u opštem aktu poslodavca.Ovo s toga, što je radni odnos u Zakonu postavljen kao ugovorni odnos, tj. saglasnost volja poslodavca i zaposlenog, pa je bitno da se te volje izraze oko svega što je bitno, odnosno oko svih prava i obaveza koje čine sadržinu radnog odnosa.

Prema članu 70. Zakona, pri utvrđivanju dužine godišnjeg odmora radna nedelja se računa kao pet radnih dana.
Praznici koji su neradni dani u skladu sa zakonom, odsustvo sa rada uz naknadu zarade (plaćeno odsustvo) kao i privremena sprečenost za rad u skladu sa pripisima o zdravstvenom osiguranju, ne uračunavaju  se u dane godišnjeg odmora.
Ako je zaposleni za vreme korišćenja godišnjeg odmora privremeno sprečen za rad u smislu priopisa o zdravstvenom osiguranju, ima pravo da po isteku te sprečenosti nastavi da koristi godišnji odmor.

Dakle, ako zaposleni otpočne da koristi godišnji odmor a u vreme korišćenja godišnjeg odmora "padne" neki državni praznik, dani koji su, u skladu sa zakonom, državni praznik, ne uračunavaju se u godišnji odmor, tj. godišnji odmor se za toliko dana produžava. Takođe, ako zaposleni u vreme trajanja godišnjeg odmora ostvari pravo na plaćeno odsustvo, ti dani se ne uračunavaju u godišnji odmor, več zaposleni nakon isteka plaćenog odsustva nastavlja da koristi godišnji odmor. Isto važi i ako se zaposleni u vreme trajanja godišnjeg odmora razboli ili povredi, dani u kojima je zaposleni bio privremeno sprečen da radi zbog bolesti ili povrede (bolovanje) se ne uračunavaju u godišnji odmor.

Bitno je napomenuti da zaposleni, nakon prestanka navedenih okolnosti, koje praktično suspenduju korišćenje godišnjeg odmora, ima pravo da nastavi da koristi godišnji odmor, bez obaveze da to zahteva od poslodavca ili da ga o tome obaveštava.


3. Srazmerni deo godišnjeg odmora


Odredbom člana 70. Zakona propisano je da zaposleni ima pravo na  dvanaestinu godišnjeg odmora 
(srazmerni deo) za svaki mesec dana rada u kalendarskoj godini u kojoj je zasnovao radni odnos, ili, u kojoj mu prestaje radni odnos.

Ovo praktično znači da u godini u kojoj zasniva radni odnos ili u kojoj mu prestaje radni odnos (osim ako to nije sa 01.01.), zaposleni ne može ostvariti pravo na pun godišnji odmor. Pri određivanju srazmernog dela godišnjeg odmora posmatra se vreme koje će zaposleni provesti na radu u kalendarskoj godini a ne vreme koje je zaposleni proveo na radu u trenutku otpočinjanja korišćenja godišnjeg odmora. Na primer, zaposleni koji je zasnovao radni odnos na određeno vreme 01.02.2016. godine, na godinu dana, tj. do 01.02.2017. godine, za 2016. godinu, ima pravo na 11/12 godišnjeg odmora, bez obzira na to što je korišćenje godišnjeg odmora započeo 01.07.2016. godine, jer je evidentno da će u kalendarskoj 2016. godini na radu provesti 11 meseci.

4. Korišćenje godišnjeg odmora u delovima


Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu koji je u primeni od 29.07.2014. godine, u potpunosti je izmenjen član 73. Zakona. 

Odredbama člana 73. Zakona propisano je da se godišnji odmor koristi jednokratno ili u dva ili više delova, u skladu sa ovim zakonom. Već u ovom prvom stavu člana 73. sadržana je značajna promena. Naime, ranije zakonsko rešenje predviđalo je da se godišnji odmor koristi u dva dela. U praksi se drugi deo godišnjeg odmora skoro nikad nije koristio kontinuirano, već u više navrata, bez obzira na zakonsku odredbu, te davanje mogućnosti da se godišnji odmor može koristiti u više delova (više od dva dela), predstavlja sinhronizovanje zakonske odredbe sa višedecenijskom praksom.

Odredbom člana 73. stav 2. Zakona propisano je da ako zaposleni koristi godišnji odmor u delovima, prvi deo koristi u trajanju od najmanje dve radne nedelje neprekidno u toku kalendarske godine, a ostatak najkasnije do 30. juna naredne godine. Prema ranijem rešenju, prvi deo goišnjeg odmora koristio se u trajanju od najmanje tri radne nedelje u toku kalendarske godine. Novo zakonsko rešenje izlazi u susret poslodavcima koji su tako obezbedili da zaposleni u kontinuitetu odsustvuje samo dve radne nedelje, dok preostali deo godišnjeg odmora koristi u više delova, do 30. juna naredne godine, često  " cepkajući" taj drugi deo i na po jedan dan mesečno ili nedeljno.

Odredba člana 73. stav. Zakona propisuje da zaposleni ima pravo da koristi godišnji odmor u dva dela, osim ako se sa poslodavcem ne sporazume da godišnji odmor kopristi u više delova. Ova odredba bi trebala da pruži zaštitu zaposlenom i garantuje mu da ima pravo da koristi godišnji odmor u dva dela. Međutim, nije teško pretpostaviti da će se zaposleni "sporazmeti" sa poslodavcem da godišnji odmor koristi u više deolova, naravno, ukoliko poslodavcu tako odgovara.

Odredbama člana 73. stav 4. Zakona, propsiano je da zaposleni koji nije u celini ili delimično iskoristio godišnji odmor u kalendarskoj godini zbog odsutnosti sa rada radi korišćenja porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta ili posebne nege deteta, ima pravo da taj odmor iskoristi do 30. juna naredne godine. Ova odredba ne razlikuje se suštinski u odnosu na ranije zakonsko rešenje a ima za cilj da zaštiti pravo na godišnji odmor porodilja te predstavlja izuzetak  od pravila da korišćenje godišnjeg odmora mora započeti u kalendarskoj godini.

U vezi s napred iznetim korisno je napomenuti da zaposleni koji u kalendarskoj godini nije iskoristio najmanje dve  radne nedelje godišnjeg odmora, neće izgubiti pravo na godišnji odmor ukoliko započne korišćenje godišnjeg odmora u kalendarskoj godini, s tim, što se, u tom slučaju, godišnji odmor koristi jednokratno.

5. Raspored korišćenja godišnjeg odmora

Član 74. Zakona reguliše vreme odnosno raspored korišćenja godišnjeg odmora.

U zavisnosti od potreba posla, poslodavac odlučuje o vremenu korišćenja godišnjeg odmora, uz prethodnu konsultaciju sa zaposlenim. Konsultacija sa zaposlenim je obavezna, ali poslodavac autonomno donosi odluku o vremenu korišćenja godišnjeg odmora zaposlenog i nije dužan da uvaži razloge zaposlenog, već se pre svega rukovodi potrebama posla.

O korišćenju godišnjeg odmora donosi se rešenje. Rešenje, osim ličnih podataka zaposlenog i podataka o poslodavcu,  obavezno sadrži broj dana godišnjeg odmora na koje zaposleni ima pravo za konkretnu kalendarsku godinu, kriterijume na osnovu kojih je utvrđena dužina godišnjeg odmora, vreme korišćenja godišnjeg odmora, kao i propise na osnovu kojih je rešenje doneto.

Rešenje o korišćenju godišnjeg odmora zaposlenom se dostavlja najkasnije 15 dana pre datuma određenog  za početak korišćenja godišnjeg odmora.

Novododatim stavom 3. citiranog člana 74. Zakona, propisano je da, izuzetno, ako se godišnji odmor koristi na zahtev zaposlenog, rešenje o korišćenju godišnjeg odmora poslodavac može dostaviti i neposredno pre korišćenja godišnjeg odmora. Citirana odredba na snazi je od 29.07.2014. godine.

Poslodavac može da izmeni vreme određeno za korišćenje godišnjeg odmora ako to zahtevaju potrebe posla, najkasnije pet radnih dana pre dana određenog za korišćenje godišnjeg odmora.

Stav 4. koji, takođe, predstavlja novo rešenje, propisuje da u slučaju korišćenja kolektivnog godišnjeg odmora kod poslodavca ili u organizacionom delu poslodavca, poslodavac može da donese rešenje o godišnjem odmoru u kome navodi zaposlene i organizacione delove u kojima rade i da isto istakne na oglasnoj tabli, najmanje 15 dana pre dana određenog za korišćenje godišnjeg odmora, čime se smatra da je rešenje uručeno zaposlenima. I ovom odredbom izlazi se u susret poslodavcu tako što mu se omogućava da ne donosi pojedinačno rešenje za svakog zaposlenog, niti da vrši pojedinačnu dostavu rešenja svim zaposlenim u slučaju korišćenja kolektivnog godišnjeg odmora. Međutim, nije jasno na koji će način odrediti broj dana godišnjeg odmora na koji ima pravo svaki od zaposlenih, imajući u vidu da to nije moguće učiniti u jednom rešenju koje se odnosi na sve zaposlene kao i to da nije moguće da baš svi zaposleni kod poslodavca imaju pravo na isti broj dana godišnjeg odmora.

Nov je i stav 6. koji proisuje mogućnost dostavljanja rešenja u elektronskoj formi a na zahtev zaposlenog poslodavac je dužan da to rešenje dostavi zaposlenom i u pisanoj formi.

6. Naknada štete za neiskorišćeni godišnji odmor

Odredbe člana 76. Zakona kojima se reguliše naknada štet zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora u potpunosti su izmenjene te se krivica poslodavca više ne traži a pravo na naknadu štete zaposleni može da ostvari samo u slučaju prestanka radnog odnosa. O naknadi štet zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora više pročitajte OVDE.

уторак, 10. мај 2016.

NOVI RAZLOZI ZA ODUZIMANJE PIB-a -IZMENE U ČLANU 26. ZAKONA O PORESKOM POSTUPKU I PORESKOJ ADMINISTRACIJI


Poslednjim izmenama u članu 26. stav. 1. i 13. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji ("Sl. glasnik RS" broj 15/16), u daljem tekstu:Zakon, propisane su dve nove vrste oduzimanja PIB-a.

S tim u vezi, počev od 16.03.2016. godine, Poreska uprava donosi novu vrstu rešenja o oduzimanju PIB-a, saglasno odredbama člana 26. stav 2 i 8. Zakona.Ovo podrazumeva da će se u postupku kontrole novoosnovanih privrednih subjekata, kada se utvrdi da su njihovi osnivači, istovremeno osnivači u drugim privrednim subjektima kojima je privremeno oduzet PIB, takođe donositi rešenje o privremenom oduzimanju PIB-a. Kao posledica donošenja ove vrste rešenja  o privremenom oduzimanju PIB-a, u JRPO će biti određen novi status na PIB-u i to -72. Rešenja će biti donošena u Centrali Poreske uprave a uručivaće se preko Filijala Poreske uprave.

Zahtev za ukidanje rešenja o privremenom oduzimanju PIB-a podnosi se mesno nadležnoj filijali Poreske uprave, prema sedištu privrednog subjekta podnosioca zahteva. Zahtev će biti odbijen ukoliko nisu otklonjeni razlozi zbog kojih je PIB oduzet. To praktično znači, da se pre podnošenja ovog zahteva prvo mora izdejstvovati vraćanje PIB-a privrednom subjektu kome je prethodno oduzet PIB, a koji ima istog osnivača.

Druga vrsta oduzimanja PIB-a odnosi se na izmenu člana 26. stav 13. Zakona, gde će se rešenje o oduzimanju PIB-a donositi na zahtev nadležne organizacione jedinice Poreske uprave, u situacijama kada je ista naložila zabranu raspolaganja novčanim sredstvima preko računa poreskog obveznika otvorenog kod banke, shodno članu 66. i 87. Zakona, u trajanju dužem od godinu dana, Odredbe člana 26. stav 13 Zakona primenjivaće se na rešenja o zabrani raspolaganja novčanim sredstvima preko računa poreskog obveznika otvorenog kod banke doneta nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji ("Sl. glasnik RS" broj 15/16), tj. nakon 04.03.2016. godine, iz čega proizilazi da se prva rešenja o ovoj vrsti oduzimanja PIB-a mogu očekivati za nešto manje od godinu dana. Obveznici kojima po ovom osnovu bude oduzet PIB, u JRPO će dobiti novi status na PIB-u i to -62.