PORESKI TRETMAN NAKNADE ŠTETE ZA NEISKORIŠĆENI GODIŠNJI ODMOR NAKON IZMENA ZAKONA O RADU

Posted by POREZI- pravo i praksa on 27.9.14 with 84 comments
Članom 76. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS" br. 24/05... 75/14) propisano je da je, u slučaju prestanka radnog odnosa, poslodavac dužan da zaposlenom koji nije iskoristio godišnji odmor, u celini ili delimično, isplati novčanu naknadu, u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora.

Stavom 3 istog člana propisano je da ova naknada ima karakter naknade štete.

Članom 68.st. 4. Zakona  propisano je da se zaposleni ne može odreći prava na godišnji odmor, niti mu  se to pravo može uskratiti ili zameniti novčanom naknadom, osim u slučaju prestanka radnog odnosa u skladu sa Zakonom.

Iz napred citiranih odredbi noveliranog Zakona o radu novčana naknada zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora isplaćuje se samo zaposlenima kojima je prestao radni odnos, po bilo kom osnovu, a da nisu iskoristili godišnji odmor.

Poslodavac je dužan da ovu naknadu štete isplati svakom zaposlenom kome je prestao radni odnos, a da nije iskoristio godišnji odmor. Pri tom,  nije bitan osnov prestanka radnog odnosa, niti da li je radni odnos prestao voljom poslodavca ili voljom zaposlenog, kao ni to da li postoji krivica poslodavca ili zaposlenog. 

Zaposleni koji, iz bilo kog razloga, nije iskoristio godišnji odmor u roku u kom ima pravo da ga iskoristi, a  i dalje ima status zaposlenog kod poslodavca, tj. nije mu prestao radni odnos, nema pravo na naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora.Ukoliko postoji krivica poslodavca za nekorišćenje ovog, zakonom zagarantovanog prava zaposlenog, poslodavac je prekršajno odgovoran i zaprećena mu je novčana kazna u iznosu od 400.000 do 1.000.000 dinara, ako je poslodavac pravno lice, odnosno 100.000 do 300.000 dinara, ako je poslodavac preduzetnik.


Može se pretpostaviti da je cilj ovakvog zakonskog rešenja pokušaj da se spreči mogućnost da zaposleni ne koristi godišnji odmor, tj. zaštita ovog prava zaposlenog, i, posredno, zaštita zdravlja zaposlenog. Međutim, da bi se ovaj cilj postigao, potrebni su precizni i dovoljni mehanizmi kontrole, što, imajući u vidu broj inspektora, male zarade istih i visok nivo korupcije u društvu, predstavlja iluziju.S druge strane, s obzirom na stopu nezaposlenosti  i odnos ponude i potražnje na tržištu radne snage, ne može se očekivati da zaposleni sami ustanu u odbranu ovog svog prava i prijave poslodavca koji im je onemogućio korišćenje godišnjeg odmora. S toga, vrlo je verovatno, da će ovakvo zakonsko rešenje postići upravo suprotan efekat i dovesti do toga da zaposleni bude uskraćen za korišćenje godišnjeg odmora i da, pri tom, nema pravo na naknadu štete,


Imajući u vidu da ova novčana naknada, prema samom Zakonu, ima tretman naknade štete, te da se isplaćuje samo u slučaju prestanka radnog odnosa, tj. isplaćuje se licima koja u trenutku isplate nemaju status zaposlenog kod isplatioca, mišljenja smo da ista predstavlja drugi prihod iz člana 85. Zakona o porezu na dohodak građana, na koji se obračunava porez po stopi od 20%, na osnovicu koju čini bruto prihod, umanjen za 20% normiranih troškova, dok se doprinosi za obavezno socijalno osiguranje ne obračunavaju i ne plaćaju.

Ovakav stav zvanično je zastupala i Poreska uprava. Stav je objavljenu u Biltenu CVPO broj 9, iz novembra 2014. godine. Takođe, većina relevantnih stručnih časopisa zastupala je ovaj stav.

Ministarstvo za rad, boračka i socijalna pitanja u svom Mišljenju broj 011-00-12/2015-02 od 04.06.2016. godine, takođe zastupa ovakav stav. Mišljenje se u celosti zasniva na odredbi člana 76. stav 3. Zakona, koja je napred citirana, i iz koje se izvlači zaključak da ova naknada ne predstavlja deo zarade zaposlenih iz člana 105. Zakona.

Međutim, svojim Mišljenjem broj 011-00-721/2016-02 od 07.10.2016. godine, Ministarstvo za rad, boračka i socijalna pitanja, zauzima potpuno suprotan stav, tj. staje na stanovište da novčana naknada zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora iz člana 76. Zakona ima karakter zarade. Ovo novo Mišljenje se, po našem mišljenju, bez osnova, poziva  na član 105. Zakona, smatrajući ovu naknadu drugim primanjem po osnovu radnog odnosa, a potpuno ignorišući odredbu člana 76. stav 3. Zakona, koja je eksplicitna, jasna i ne ostavlja prostor za tumačenje. Kao što je napred rečeno, odredbom člana 76. stav 3. propisano je da novčana naknada zbog neiskorišćemog godišnjeg odmora, ima karakter naknade štete. Ovakavim definisanjem poslodavac je želeo da isključi svaku dilemu o karakteru ove naknade  i mogućnost da ista bude tretirana kao zarada, a imajući u vidu da je institut naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora, značajno promenjen, te da se ova naknada sada isplaćuje samo licima koja nisu u radnom odnosu kod poslodavca, tj. kojima je prestao radni odnos.

Oslanjajući se na novo Mišljenje Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja, Ministarstvo finansija daje svoje Mišljenje u pogledu popreskog tretmana ove naknade (Mišljenje broj 413-00-274/2016-04 0d 17.10.2016. godine), kojim staje na stanovište na ova naknada ima karakter zarade, na koju se plaća porez na zaradu i svi pripadajuči porezi i doprinosi, iz zarade i na zaradu. Ruku na srce, Ministarstvo finansija nije ni imalo puno izbora, nakon što je resorno ministarstvo stalo na stanovište da ta naknada ima karakter zarade: Ako ima karakter zarade, jasno je da i poreski tretman mora biti kao i za zaradu.

U svakom slučaju, resorno ministarstvo, tumačeći opšti akt čiju je pravilnu primenu dužno da kontroliše, odlučilo je da, u samo godinu dana, da dva, potpuno oprečna, Mišljenja, čime je narušilo osnovne principe pravne države, princip ustavnosti i zakonitosti i princip pravne sigurnosti. Dajući Mišljenje kojim se praktično suspenduje primena jedne jasne i nedvosimislene zakonske odredbe, koja se, godinu i po dana, primenjivala, ministastvo je narušilo princip zakonitosti koji podrazumeva da opšti pravni akti koji imaju nižu pravnu snagu od zakona, ne mogu biti u suprotnosti sa istim, a što podrazumeva i da tumačenje zakonskih normi od strane izvršnih organa, a ministarstvo to jeste, ne sme biti contra lege. Ovakvim Mišljenjem ministarstva narušen je i princip podele vlasti,na kome se, uzgred rečeno, temelji demokratsko državno uređenje,  jer je Ministarstvo, kao izvršni organ, sebi dalo za pravo da praktično suspenduje primenu jedne pozitvne zakonske norme, suspendujući tako i primat zakonodavne vlasti, u odnosu na izvršnu vlast,   u sistemu podele vlasti, na kom se zasniva i državno uređenje Republike Srbije, i koje je, kao takvo, definisano Ustavom Republike Srbije, čime je narušen i princip ustavnosti.Na koji način je ugrožen princip pravne sigurnosti, nema potrebe posebno objašnjavati, ali ćemo, ipak, napomenuti, da se ovakvim postupanjem, stručnoj javnosti, a u krajnjem građanima, šalje poruka da nikad niko ne može biti siguran u neko svoje pravo niti da pravilno izvršava neku svoju obavezu, uprkos tome što poznaje pozitivne propise i vlada se u skladu s njima, jer Ministarstvo ili neki drugi izvršni organ, u svakom trenutku može stati na stanovište da niste pravilno protumačili zakon, da nemate neko pravo, da svoju obavezu niste pravilno izvršili i da ste time počinili neko kaznjivo delo, da ste pali u docnju i sl. Kakve posledice po društvo izaziva ovakvo postupanje državnih organa, jasno je i svakom laiku.

No, uprkos našem stavu i stavu većeg dela stručne javnosti, Mišljenja Ministarstva finansija, obavezujuća su za Poresku upravu, a samim tim i za poreske obveznike, shodno Zakou o poreskom postupku i poreskoj administraciji, pa, s tim u vezi, osećali smo potrebu i obavezu da ovaj tekst inoviramo, da ukažemo da su isplatioci, počev od 17.10.2016. godine, dužni da novčanu naknadu zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora, tretiraju kao zaradu i prilikom isplate izvrše obračun svih pripadajućih poreza i doprinosa, na način kako to čine prilikom isplate zarade. Suprotno ponašanje, sigurno će dovesti do sankcija od strane Poreske uprave.

Za utehu, napomenućemo da sudovi nisu vezani Miljenjima ministarstava. Međutim, ne možemo da se ne zapitamo, da li, i, koliko, ovakvo ponašanje izvršne vlasti utiče, ili može uticati na sudove prilikom donošenja odluka? Makar na podsvesnom nivou?